ISLAM I HRIŠĆANSTVO U EVROPI: IZMEĐU SUKOBA CIVILIZACIJA I DIJALOGA

Apstrakt

Савременa Европa je сведок терористичких напада, прилива миграната и гетоизирању муслимана у делове града који се претварају у „no go zone”. Kао реакцијa, долази до пораста исламофобије међу европским нацијама. Колико сви ови феномени потврђују Хантигнтонову теорију о „сукобу цивилизација”, а колики простор остављају за дијалог цивилизација кога је, као алтернативу, пред УН предлагао ирански председник Хатами? Проучавајући из историјске и вредносне перспективе односа између муслимана и становника савремене Европе (која се у међувремену претворила у постхришћанску), поготово ограничене домете интеграције, асимилације и стварања „евроислама” (кога заговара Тарик Рамадан) рад покушава да уочи колики је простор за избегавање сукоба и плодотворни дијалог између цивилизација. Показујући како корени сукоба и немогућности живота не леже у културно-колективним идентитета као таквим а који рађају само неразумевање, сукоб и поделе, као илузорне се показују намере даље трансформације Европе у правцу плуралне и вредносно неутралне творевине. Напротив, указује се како управо она ствара презир и додатни отпор придошлица са јасним вредносним и верским идентитетом и залаже се за повратак Европе својим хришћанским културно-вредносним димензијама. Иако између хришћана и муслимана постоје непремостиве разлике у неким уверењима, постоје и бројни слични ставови чијим придржавањем је могуће не само стећи поштовање и поверење друге стране, већ и постићи консезус на основи „најмањег заједничког традиционалног садржоца». Ово би омогућило да верски и културни идентиети постану основа за сарадњу и приближавање, а не сукоб.