ULIČNI KRIMINALITET U NOVOM SADU, NEKAD I SAD – OD UTOPIJE DO REALNOSTI

Apstrakt

У раду се анализира феномен уличног криминалитета и његове друштвене перцепције на простору Новог Сада од завршетка Другог светског рата, до данас. Кроз формулисање и проверу три хипотезе, испитани су фактори који се тичу објективног присуства криминалитета и висине криминалне стопе, организованости криминалне појаве, као и субјективног осећаја грађана у погледу сигурности поводом укупности уличног криминалитета. На основу изведене анализе, прихваћено је становиште према коме је у порасту број најтежих кривичних дела из домена уличног криминалитета, као и оних дела чија је примарна мотивација за извршење имовинског карактера. Истовремено је указано на факторе (повезане са коренитим трансформацијама криминалитета, али и целокупног друштвеног амбијента) које је неопходно узети у обзир приликом доношења таквих закључака. Прихваћена је и тврдња према којој је организованост криминалних радњи (са нарочитим акцентом на феномену организованог криминалитета) протеком времена доживела велику експанзију и усложњавање. Са друге стране, говорећи о укупности кривичних дела чије примарно обележје јесте примена насиља у најширем смислу, констатовано је да не постоје валидни показатељи који са сигурношћу упућују на категорички закључак да је реална (дакле, не само званично регистрована) бројност таквих злочина у великом порасту. Анализа феномена младалачког насиља и хулиганства на улицама Новог Сада у периоду 1945-1990. показала је да је у цитираном периоду описана појава итекако била распрострањена и омасовљена, што стоји у колизији са (у јавности често потенцираним) идеализованим ставовима који негирају поменуту појаву, или пак умањују њен утицај. Њени облици манифестовања трансформисали су се и модификовали протеком година, али је суштинско обележје – објективно постојање уличног насиља и константна опасност од виктимизације повезане са њиме – остало непромењено. При томе је могуће са добрим основом претпоставити да су поједини модалитети наведене негативне појаве (пре свега, делинквенција повезана са груписањем и идентификацијом учинилаца у односу на одређени део града који они настањују, као и она повезана са поткултурном припадношћу и конфликтима међу различитим поткултурним групама) у ранијим деценијама били умногоме више заступљени него што је то случај данас. Све то у великој мери релативизује и доводи у питање широко популарисане тврдње о наводном веома високом степену субјективног осећања сигурности и објективне безбедности грађана на улицама Новог Сада у периоду пре 1990. године.