ISLAMSKA DRŽAVA – OD UTOPIJE DO KRVAVE DISTOPIJE

Apstrakt

Исламска држава (ИД) предстаља актуелну, глобалну безбедносу претњу и изазов целокупној међународној заједници. Истовремено, и на идеолошком плану, али и у пракси, она је сублимација исламистичких тенденција с краја прошлог и почетка овог века које су своју кулминацију досегле оживљавањем визије успостављања власти по узору на ортодоксни халифат из 7. века н. е. Oд самопроглашења Абу Бакра ал Багдадија за халифу, јуна 2014. године, ИД је устројена као централизована бирократска организација, са војним и управним властима као и финансијским механизмима за функционисање на окупираним областима - деловима државних територија Ирака и Сирије. На врху управљачке структуре налази тзв. кабинет министара који доноси најважније одлуке а којим руководи ал Багдади са својим сарадницима. Војне власти надређене су цивилним органима урпављања. Организација цивилних послова извршена је по провинцијама - областима којима управљају гувернери. На свим деловима територије ИД стриктно се примењује исламски шеријатски закон. Финансирање расхода ове терористичке парадржавне творевине врши се из различитих и многобројних извора - продаје нафте и гаса, кријумчарења, киднаповања, уцена, отимачине и трговине наркотицима. Прикупљени износи средстава у 2015. години износили су преко 2 милијарде америчких долара.

Да ли је случајно што је ова творевина у једној фази свог постојања, уместо првобитног назива, Исламска држава Ирака и Сирије, (ИСИС), преименована у тзв. Исламску државу, са тенденцијом да се на глобалној политичкој сцени покуша представити као „држава“ са неопходним, формално правним елементима – територија, становништво, суверена власт?

У једном тренутку, ИД је политички, економски, безбедносно и војно контролисала и суверено владала територијом на којој је живело више од четири милиона људи, а која је била већа од територије данашње Велике Британије.

Да ли ова рудиментарна, псеудодржавна организација, са апокалиптичним стратешким циљевима, захтева једну синхронизовану, глобалну антитерористичку коалицију, манифестовану кроз доктрину „глобалног рата против тероризма“ или ће она и даље бити полигон за перфидну и вешту реализацију супротстављених, ситносопственичких , парцијалних интереса великих сила, показаће време.

Одговоре на ова и слична питања потражићемо кроз приказ организационо функционалне, политичке, економске, војне и управне структуре структуре власти ове парадржавне појаве јер сматрамо да на ову безбедносну претњу међународна заједница, мора реаговати ширим спектром различитих мера у односу на досадашњу стратегију.