ЈУГОСЛОВЕНСТВО И РАЗБИЈАЊЕ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

Apstrakt

Овај рад је покушај аутора да на основу правних, политичких и историјских чињеница подсети научну јавност на погубност стварања Југославије по српски народ на почетку XX века. Наиме, сви српски пријатељи су сматрали у то време да Србима није интерес стварање Краљевине СХС, касније Југославије, већ да се створи српска држава на својим етничким просторима по угледу на Лондонски уговор и друге пријатељске савете саветских званичника. Руси су били против стварања Југославије, а Управо у време боравка српске мисије у Америци, у Вашингтону је припреман текст чувене „Поруке председника Вилсона Америчком конгресу у 14 тачака”, у којем се износила визија светског мира после завршетка Првог светског рата. У једној од тих тачака спомињала се Србија, као и Црна Гора. Дословни текст те тачке је гласио: „Окупиране територије Србије и Црне Горе морају се обновити, а Србији се мора обезбедити слободан и сигуран прилаз мору.” Лични саветник америчког председника, пуковник Едвард Хауз(Edward Hauz) позвао је у председнички кабинет шефа српске делегације Миленка Веснића и замолио га да погледа тачку ове поруке, која се односила на Србију и да стави евентуалне примедбе, указујући на тај начин велико поверење српској делегацији. На велико изненађење пуковника Хауза, Веснић, иначе велики заговорник југословенске идеје, ставио је примедбу да би у овој поруци требало споменути један од главних ратних циљева Србије: уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Ово је била тада политика регенда Александра и Николе Пшића која се врло брзо показала као најлошије решење, што најдиректније потврђују историјсске чињенице наком дистанце од једног века.