Српска Дијаспора Између Расејања и Јединства

Apstrakt

Сарадња српске дијаспоре и Републике Србије није изражена у пуном потенцијалу, јер се ограничава на једностраном финансијском и делимично културолошком концепту. Да би српска дијаспора постигла пун потенцијал потребно је постојеће концепте проширити. Савремени проблеми у изражавању националног идентитета захтевају и озбиљнији приступ, јер ако се занемарује само један члан заједнице, посебно ако је у расејању, у блиској будућности последице ће бити такве да ће поред слабљења свести о припадништву крајњи ефекат бити губљење националног идентитета. Овакав исход могуће је спречити ако би се редефинисали критеријуми досадашњег односа Републике Србије и њених грађана у дијаспори. Нагласак је потребно поставити на: (1) квалитетније и свеобухватније елементе статистичких показатеља миграције домаћих држављана; (2) другачијем приступу економском нацрту буџета Републике Србије, који би превазишао досадашње оквире, краткотрајне помоћи из дијаспоре у виду дознака; 3) питање безбедности држављана Републике Србије у потпуности је препуштено државама у којима тренутно егзистирају, што је недовољно; (4) културна компонента је заступљена, али нажалост кроз једностране напоре углавном дијаспоре, док је матична држава у великој мери резервисана. Суштински проблем је у сарадњи ове две стране једне државе. Уколико ова сарадња остане на нивоу на коме је сада питање је да ли ће и друга генерација у дијаспори имати икакве емпатије према држави свог порекла.