ODNOS VOJSKE PREMA POLITIČKOJ MODERNIZACIJI U DOBA VLADAVINE MILANA I ALEKSANDRA OBRENOVIĆA

Apstrakt

Самостална држава Србија настала је као производ устаничких борби и војних успеха. Док су први владари нововековне Србије били прво војници, а тек касније и политичари, неопходност развијања оружаних снага у Србији проузрокована је како основном функцијом коју војска има у сваком друштву, тако и специфичним околностима државе у настајању. У погледу односа војске и модернизације треба разликовати две ситуације. Прва се тиче модернизацијских процеса у оквиру војске и обухвата модерне системе командовања, обученост војника, подофицира и официра, модерно наоружање и техничко-технолошка средства. У Србији је овај процес највише дошао до изражаја у сукобљавању концепата народне и стајаће војске. С друге стране, војска као институција у модерно доба има своје уставне и законске надлежности, а свако излажење војске и њених старешина из уставних и законских оквира производи повреде принципа владавине права. У периоду између осамдесетих година XIX века и Првог светског рата, формиране су модерне војске балканских држава. Краљ Милан је схватио значај управљања војним снагама, а током трогодишњег командовања Активном војском, од 1897. до 1900. године, спровео је реформе које су значајно утицале на модернизацију српске војске. Извршена је реорганизација Војне академије, набављено боље наоружање, побољшан квалитет старешинског кадра. Краљ Милан је од официрског слоја настојао да направи друштвену елиту, одану династији. После одласка краља Милана с места команданта Активне војске, смањена су буџетска средства која су се издвајала за војску, а вршено је и удаљавање из активне војне службе свих људи за које се сматрало да су присталице краља Милана, односно да су противници венчања краља Александра Драгом.