SPOROVI OKO HEGELOVE FILOSOFIJE I NJEGOVA MISAO O PROSVEĆIVANJU I OBRAZOVANJU

Apstrakt

У Хегеловом односу према савремености постојали су и конфликтни моменти, али не у толикој мери као они који су наступили након његовог упокојења. Полемички родоначелник био је његов колега Шелинг, са тезом да треба «затрти змајево семе Хегеловог пантеизма», а одмах до ње је била пласирана и теза да је она била израз епохе преокренут у апологију рестаурације, коју је заступао чудни Рудолф Хајм. Свакако да је острашћеност ових оптужби изгубила из вида смисао његовог удубљивања у мисаони хоризонт Платонове «Државе», који је кретао од јасности и лепоте грчког живота. Грчка паидеја као праведно и државотворно поимање образовања сачувана је у његовој «Философији државног права» кроз интерпретацију смисла животног и владајућег духа уопште, како је то у својој одбрани Хегела добро скицирао Карл Розенкранц. Светско-историјски начин размишљања који је он са тиме отворио, подразумевао је философску научност која је способна да методички осветли ход културног развоја света у стремљењу према идеји самог добра. Оно појам света преиспитује кроз догађања његове светскости и људског постојања у затворености земље и отварањима ка небесима, напуштајући у својој космологији бивствовања метафизику ствари и сведеност мисаоних одређења у њима, према суштинском отварању духа ка суверености мисаоне слободе субјекта оријентисаног тежњом ка самоостваривањима духа напросто. Методичку развијеност начина обухватања сфера егзистенције света, са дидактичким упутствима из искуства мишљења историје философије кроз иманентно довршавање историје бивствовања у себи, сачињава ону страну његове универзитетске педагогије која и даље отвара светско-историјске перспективе образовања, а то значи и смисао савременог образовања.