NEPRERUŠENA ISTINITOST KNJIŽEVNE KORESPONDENCIJE, NAD PREPISKOM IZMEĐU DOBRICE ĆOSIĆA I VLADA STRUGARA

Apstrakt

Овај рад бави се друштвеном, естетском и комуниколошком димензијом књижевне кореспонденције. Дописивање, као „говор преко простора“ или „разговор на даљину“, спада у веома старе комуникацијско-језичке радње. Повест културе сведочи да су многи истакнути ствараоци, посебно филозофи и писци, оставили иза себе преписку која је важан документ духа времена или вредно уметничко дело. Писана каткад као „пригушени шапат“, без намере да буду публикована, поједина писма угледних аутора била су безбедна од цензуре и стога је њихова поузданост често већа од оне коју налазимо у дневничким и мемоарским записима који пате од „накнадне памети“. Нимало случајно, Ролан Барт у писмима препознаје „знак слободе“.

Аутор се у раду посебно бави аспектима четвртвековне преписке између двојице академика, писца Добрице Ћосића и историчара Владе Стругара. Својом разуђеношћу, тоном, конотацијском вишезначношћу и ширином осврта на актуелна друштвена збивања у кључним периодима новије српске историје (1988-2014), ова писма у многоме превазилазе границе жанра и нуде историчарима и јавности досад непознате увиде у драматично раздобље у коме није било довољно могућности да различити гласови равноправно оду у етар. Ове „светлуцаве минијатуре“ несумњиве књижевне релевантности – које се први пут износе у јавност – осветљавају југословенску и српску трагедију и споља и изнутра, сведочећи о могућностима и ограничењима интелектуалаца који деле свет заједничких значења и стављају интерес за истину изнад других интереса.